======================================
Mesto u pripovetkama Alis Manro varira od skučenog, zatvorenog ambijenta bolesničkih soba, kuća i zajedničkih kućnih dvorišta do otvorenog kanadskog pejzaža u šumi, na polju i širokim putevima. Vreme je rastegljivo, zahvata raspone od nekoliko decenija, do intervala od nekoliko sati. Ono teče kroz pripovednu celinu promenljivom brzinom, ali u savršenom skladu sa zbivanjima. Način pripovedanja Alis Manro nije saznajni već spoznajni. Svaka priča se, i inače, u bilo kojem obliku, od napisane pripovetke pa do ispričanog trača, prema redosledu zbivanja da saznati samo ukoliko je prepričana. Na samom mestu izviranja ona se retko javlja u vidu hronološki oblikovane pripovesti. Izvorno, priča je skup raštrkanih, nasumice otkrivenih pojmova koji se tek u umu sklapaju u smislenu, zaokruženu celinu.
Kroz deset pripovedaka zbirke "Previše sreće" Manro pokazuje složenost veze mesto-vreme-način: mesto gde priča počinje nije vezano za trenutak u kojem priča počinje; načina koji vode do potpunog uobličavanja priče ima nebrojivo, ali se svi izlivaju u istu, finalnu formu ispripovedanog koja se obrazuje u čitaocu.
Dimenzije, pripovetka o Dori, počinje iz sredine priče koju kazuje. Čitalac dobija uvid u trenutno stanje u životu jedne žene, skup informacija kakav bi prikupio pri slučajnom susretu sa njom: munjevitu predstavu o njenom izgledu i brojne pretpostavke koje pružaju varljivi oslonac dok se ne dođe do činjenica. Činjenice pristižu nepovezano, praćene nagoveštajima o prelomnom događaju u prošlosti, i polako grade priču tačkaste strukture. Očekivanom razotkrivanju Dorine tajne kao vrhuncu pripovetke nije dodeljena uloga u završnici, što bi priču, i pored nepobitnog pripovedačkog umeća autorke, svelo na dosetku. Poslednji segmenti ove pripovetke glavnoj junakinji donose oslobađanje.
Fikcija se, uslovno rečeno, sastoji iz tri celine. Prvi deo, izložen pretežno u prošlom vremenu, iz prvog lica jednine, sasvim je zaokružena pripovest o početku, toku i kraju jednog braka. Drugi deo se odvija mnogo godina posle prvog dela i iznet je u sadašnjem vremenu. Odnosi između likova kakvi su postojali u prvoj celini, u drugoj postoje tek kao bledo sećanje. Treći deo je izostavljen, ali on nesumnjivo postoji kao međučin koji vremenski pripada intervalu između prvog i drugog. Ovaj "nevidljivi" deo pojavljuje se u drugoj celini u obliku autorske priče sporednog lika iz prvog dela, Kristi. Prepoznavši se u Kristinoj priči, i to kao "negativac", glavni lik, naratorka Džojs, odlazi na potpisivanje knjige, očekujući da tamo bude prepoznata u jednoj od dve uloge − kao lice sa nedavne zabave na kojoj je srela mladu autorku ili kao neko ko se pojavljuje u vidu lika u autorkinoj priči. Prepoznavanje sasvim izostaje, što dovodi do mimoilaženja na oba nivoa − između nosioca lika i autorke i između dve poznanice sa zabave. Autorka Kristi, u sopstvenoj knjizi opisana kao izmalipunisano dete, stvaranjem priče o tome izvršila je manipulaciju nad stvarnom ličnošču. Napisavši priču o Džojs, oduzela joj je identitet, paralisala je u fikciji. Fiksacija postaje fikcija, objekat izrasta u subjekat i zatvara Džojs u krletku priče, izvan koje ona ne postoji u autorkinom životu. Sama priča je omot u koji je Kristi zamotala Džojs da bi je bacila sebi iza leđa. Fikcija se otima stvarnosti, stvarnost ne poseduje nikakva sredstva (sećanje, logiku, kajanje) kojima se može suprotstaviti fikciji ili ostvariti vezu sa njom. Džojs se doseća da joj, za oslobađanje od osećanja zloupotrebljenosti, jedino preostaje sredstvo koje je upotrebila Kristi.
Događaj koji, spolja gledano, ima manje ili više vidljive posledice a zapravo suštinski menja život pojedinca, takođe je jedna od čestih tema u pripovetkama Alis Manro. Ključni događaj može se odigrati u ranom detinjstvu, i da tek u poznom dobu inicira sudbinske preokrete, ili se, pak, sve može okončati u vrlo uskim vremenskim okvirima. U pripoveci Duboke rupe dečak Kent upada u jamu iz koje otac uspeva da ga izvuče, ali taj pad stvara trajnu devijaciju u Kentovom shvatanju vremena i života. Kao mladić, on napušta porodicu i godinama se ne javlja. Njegov jedini pokušaj da kontaktira sa najrođenijima jeste pismo u kojem nastoji da objasni moto svog novog života. Pošto ga sestra slučajno uoči na tv-snimku, uspeće da ga pronađe i poveže sa majkom. Ponovni susret uznemirujuće deluje i na sina i na majku, izbijaju nepremostive razlike u pogledima na život. Sin živi u neformalnoj zajednici koja se bavi prikupljanjem reciklirajućeg otpada i prošnjom, prepušten pukom postojanju bez ikakvog plana. Dečak spasen iz jedne rupe izrastao je u momka koji bira da ostane u drugoj rupi. Sve što majci preostaje jeste mogućnost da ostane u kontaktu sa njim, što je ipak neki vid prihvatanja.
Slobodni radikali je pripovetka o staračkoj usamljenosti, neizlečivoj bolesti i o pravu na sopstvenu smrt; priča o inteligenciji kao jedinom oružju protiv nasilja, o razlikama između sile i moći. Slobodni radikali su čestice u vinu koje uništavaju otrovne materije. Upravo takve čestice oblikovane u reči starica uliva u nasilnika i tako spašava sebi život. Zapravo, tako spašava svoju smrt, onu koja joj je namenjena. Smrtno obolela žena ne pokušava da manipuliše svojom bolešću da bi se oslobodila napadača. Izbegavanje izlaza koji bi moglo stvoriti sažaljenje pruža bolešću oduzet osećaj kontrole nad sopstvenim životom.
Pripovetka Neke žene je ispripovedana iz ugla trinaestogodišnje devojčice. Uzrast smešta naratorku na vrata koja vode u svet odraslih i to na poseban način boji njene zaključke. Muškarac ove pripovetke boluje od leukemije. Vreme provodi u krevetu, u svojoj sobi. Tako nepokretan, on je centar oko kojeg se vrti nekoliko žena sa različitim ulogama. Devojčica mu čita, maćeha mu obezbeđuje potrebnu negu, maserka unosi vedrinu u njegovu konačnu dijagnozu, supruga zarađuje. Ovaj muški lik je odraz ženskog lika iz pripovetke Slobodni radikali. Bolest ga čini pasivnim, oduzima mu osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Maserka, koja mu naizgled čini dobro, stvarajući atmosferu živosti oko njega, zapravo je maskiran prizemni svet − polupismeni napadač koji upada u kuhinju u Slobodnim radikalima. Pristajanjem na sopstveni kraj u maserkinoj režiji, bolesnik bi poništio svoj život, dao bi prednost svetu kojem ne pripada. Samrtnik, na kraju, zauzima aktivan odnos prema sopstvenoj smrti, ostavljajući joj, iza zaključanih vrata, prostora da se odigra u saglasju sa njegovim životom.
Dečija igra je još jedna pripovetka koja se, sve do samog kraja, bavi posledicama izazvanim ključnim događajem u prošlosti, oslanjajući se tek naznakama na sam događaj. Detaljan opis prelomnog trenutka na kraju ne donosi čitaocu nikakvo otkrovenje, već samo potvrđuje ono što on naslućuje. Time težište priče biva izmešteno sa samog zločina na fenomen instiktivnog uništavanja defektnog pojedinca od strane zdravih članova zajednice, čime se pripovetka zapravo i bavi.
Pripovetka Šuma pohvala je zelenom svetu visokih i gusto isprepletenih stabala Ontarija. Bezazleni trač izaziva lavinu prelomnih situacija u životu glavnog junaka, samotnog zaljubljenika u drvo i šumu. Tišina predela pod snegom, samoća kao prostor koji, sa jedne strane pritiska, dok sa druge pruža osećaj slobode, starenje u braku bez dece neke su od ravni ove pripovetke.
Završna celina po kojoj je naslovljena zbirka odstupa od ostalih po tome što je zasnovana na biografskim podacima o stvarnoj ličnosti, matematičarki i romansijerki Sofiji Kovaljevskoj. U pristupanju pripovedanju iz sredine priče, u preplitanju segmenata iz prošlosti i sadašnjosti, ova pripovetka je, pak, prepoznatljivo manroovska. Mada je napisana u trećem licu i oslonjena na postojeću dokumentaciju o životu Kovaljevske, Previše sreće ostavlja utisak autobiografske proze, sasvim ličnog epiloga koji nadilazi prostorna i vremenska ograničenja.
Pripovedne celine Alis Manro nesumnjivo su pripovetke, a ne priče. Prema vremenskom opsegu koji ume da zahvati, preciznom pristupu odnosima među likovima i sagledavanju tananih veza spoljnog sa unutrašnjim svetom pojedinca, svaka od ovih pripovedaka zapravo je kratak roman. Uz malo razvlačenja i zavlačenja, pisac drugačijeg talenta mogao bi namesto manroovske pripovesti skrojiti poželjniju proznu formu: roman od stotinak stranica. Ipak, mada u bibliografiji Alis Manro stoji da je objavila i jedan roman, ova plodna severno-američka književnica ostaje verna pripoveci, što je, možda, i skupo platila - višegodišnjim boravkom u čekaonici za Nobelovu nagradu.
Objavljeno u Kvartalu
